NIKOLA MAJSTOROVIĆ NAJBOLJI DOKTORAND FAKULTATA SPORTA I FIZIČKOG VASPITANJA

Rođen u Beogradu, 1987. godine, zajedno sa svojim bratom Nevenom odbojku počinje da trenira u Odbojkaškom klubu „Partizan“, u kojem su bili sve do bombardovanja 1999. godine, kada je  škola u kojoj su se održavali treninzi oštećena u jednom od napada na obližnju kasarnu. Nakon toga, braća Majstorovići, prelaze u Crvenu zvezdu, klub u kojem su prošli sve mlađe selekcije i izborili mesto da, ponovo zajedno, uđu u prvi tim. Posle Zvezda, Nikola je igrao u Obiliću, Železničaru i u Jedinstvu iz Stare Pazove.

OSB: Zašto si se opredelio da treniraš baš  odbojku?

Nikola:  Odbojku smo počeli da treniramo kao poslednji u nizu sportova na koji su nas roditelji vodili posto su insistirali da moramo nešto da treniramo. U tom smislu mislim da je ključno da roditelji imaju predstavu koliko je značajno decu uključiti u sport od najmlađih uzrasta. Jedini razlog zašto smo se upravo za odbojku opredelili bio je taj što se i Nevenu i meni svideo sport kada smo počeli da treniramo, a roditeljima je bilo pre svega važno šta ćemo mi odabrati. Iz ove današnje perspektive odbojku mogu da preporučim za decu mlađeg školskog uzrasta jer je sportska grana u kojoj nema direktnog kontakta sa protivnikom, smanjen je prostor za neke vrste povreda, ali pre svega zato što je to izraženo timski sport. Deca se od najmlađeg uzrasta kroz odbojku uče da sarađuju u timu, da se međusobno ispomažu, dogovaraju, druže i razumeju sto je od velikog značaja u socijalizaciji i formiranju zdrave i kvalitetne ličnosti.

 OSB: Koje godine si upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja?

 Nikola:  Fakultet sam upisao školske 2006/2007 i s obzirom da sam u tom periodu igrao u Crvenoj zvezdi za prvu ekipu nekako prirodan izbor je bio da upišem neku školu usmerenu ka sportu i fizičkom vaspitanju. Moji roditelji su uvek insistirali da pored sporta i brat i ja budemo uspešni u školi, pa je iz tog razloga državni fakultet bio prvi izbor.

OSB:Kakav je osećaj biti doktorand godine i  koje sve obaveze ta „titula“ nosi sa sobom? 

Nikola: Lep je  osecaj biti nagradjen medju kolegama koji su zaista izuzetni studenti, pa vec i strucnjaci u svojim oblastima, ali moram reci da je ovo priznanje pre svega formalno i sluzi vise kao podstrek za dalje napredovanje. U tom smislu je i odgovornost iskljucivo u pravcu daljeg usavrsavanja i istrazivanja.

OSB: Suočeni smo sa „odlivom mozogova“ već dugi niz godina, kakvo je tvoje mišljenje o tome i kakvi su ti dalji planovi?

Nikola: Moje mišljenje je da je obrazovanje i posebno nauka u Srbiji gotovo potpuno devalvirana i mlad čovek koji je dovoljno inteligentan pa i sposoban naravno da će priliku tražiti u okruženjima koja će te kvalitete i da cene. Moji planovi u neposrednoj budućnosti su vezani pre svega za unapređivanje nastave na predmetu „Tim Odbojke“ uz profesora Nešića koji je izuzetan nastavnik i mentor, a nakon toga, u nekoj malo daljoj budućnosti verovatno ću u inostranstvu tražiti opcije za dalje usavršavanje i specijalizaciju.

OSB: Koja je tema doktorskog rada? 

Nikola: Kada se radi kvalitetan rad ili piše neka knjiga poznato je da pravi i dobar naslov dolazi na samom kraju, kada je već gotovo ceo ostatak kompletiran. Situacija je slična i sa radom koji će predstavljati osnovu moje buduće disertacije, eksperiment je u toku nakon čega treba da usledi obrada podataka i samo pisanje. Problem koji, u saradnji sa još nekoliko kolega i profesora, istražujem jeste razlika izmedju elektrostimulacije i voljne kontrakcije mišica. S obzirom da je program doktorskih studija vezan za fundamentalna istraživanja prirode kretanja čoveka, tako se i ja bavim pre svega mehanizmima koji su u pozadini adaptacije mišica na ove različite tipove kontrakcija.

Kompletna vest