NIKOLA GRBIĆ: ZALJUBIŠ SE U IGRU, A KADA SI ZARAŽEN – GOTOVO JE

Osvajač olimpijskog zlata, igrač sa bogatom riznicom medalja, član kuće slavnih i po mišljenju najbolji tehničar u istoriji – Nikola Grbić. Samo njegovo ime dovoljno je da vas „povuče“ na odbojku, a tokom razgovora sa njim postaje vrlo jasno da je taj sport važan deo njegovog sveta. O tom svetu govori sa tolikom strašću, da ćete lako poželeti da u njemu učestvujete bilo kao amater, profesionalac ili samo kao gledalac.

- Zavoleo sam odbojku na školskim turnirima. To je bilo predivno iskustvo, a sport je čak bio u drugom planu. Subota pre podne bila je toliko prijatna i zarazna da smo kroz takvu vrstu druženja zavoleli i sport. U to vreme postojale su i letnje škole odbojke, pa zajedno otputujemo negde na desetak dana i na tom početku sve se radilo kroz igru. Smatram da je veoma važno, da se taj kontakt sa igrom zadrži do profesionalnih dana, a ako je ikako moguće i do kraja karijere. Ipak je sve ovo igra, deca se prvo u nju zaljube, a tek posle sve postaje ozbiljnije. Međutim, kada si zaražen tada je gotovo.

Da li zbog toga i na ponekom tajm-autu govorite momcima: „Hajde da se igramo?“

- Pokušavam da im skrenem pažnju sa ozbiljnih stvari i imperativa da sada moramo ovo ili ono. Treba da smo svesni da radimo stvari, koje jako volimo. Mi se igramo, a sport je igra podignuta na gladijatorski nivo. Tamo je sve ozbiljno, profesionalno, plaćeno i stresno, toliko da se izgubi kontakt sa prvobitnom strašću zbog koje smo i ovde. Ponekad može biti vrlo opuštajuće, ako uspemo da o tome razmišljamo kao o nadmetanju, a ne kao o poslu.

 Kakvo je nadmetanje u odbojci?

- Ona je jedan od najkolektivnijih sportova. Međusobna zavisnost igrača je tolika da ekipa postaje jaka koliko njen najslabiji član. Zajednički duh, koji krasi sve ekipne sportove, u odbojci je posebno izražen. Mnogo je elemenata u koje je uključeno bar dva igrača, ne kao u fudbalu ili vaterpolu gde jedan igrač može da postigen gol ili kada u košarci pojedinci daju koš. Možete da odete na servis i postignete as, ali je retko da imate toliko superiornog pojedinca, koji sam sprovodi akciju. Igrač može sam da prođe jednu loptu, ali ekipa je ta koja mora da se odbrani.

Uz to, odbojka je redak kolektivni sport bez kontakata.

- Odvojenost igrača je fizička, a neka vrsta agresivnosti prema protivniku je skoro anulirana. Zbog odvojenosti mrežom incident, tuče i neprijatne situacije su retkost. Kao što možete da primetite na utakmice dolaze porodice sa decom, a ambijent je apsolutno siguran. Što za neke druge sportove baš i ne može da se kaže.

Da li zbog takvih stvari treba istrajati i kada učenje nekih elemenata traje dugo?

- Veliki svetski šampioni, na početku karijere ni u najavi nisu bili tako dobri i u tom smislu ne postiji nikakvo ograničenje. Ne mora da znači da, ako si „negiran“ ili ti se čini da si nesposoban, da upornim radom nećeš isplivati. Nagledao sam se momaka, koji nisu imali želje, ni volje da rade, pa su protraćili svoj talenat. Da su se samo malo potrudili mogli su imati mnogo. Isto tako, video sam netalentovane, koji su radom i upornošću dostigli i prestigli mnogo talentovanije od njih. Apsolutno je upornost i te kako važna. Klinci treba da znaju da tek posle tinejdžerskog perioda dolazi do poboljšanja, jer se tokom njega celo telo menja – i rastu i jačaju i formiraju se i fizički i kao ličnost. Nikada nije kasno i ne treba odustajati u mlađim selekcijama. Ako ste dovoljno uporni i posvećeni naći ćete mesto u odbojci.

Zbog čega deca treba da se odluče upravo za odbojku?

- Moja poruka nije vezana za decu, već za roditelje, jer im oni određuju vreme. Mnogo roditelja graši što se prema deci ponaša kao prema odraslima, koji znaju šta je za njih dobro. Naveo bih primer momka, koji se bavio košarkom i mrzeo je kad ga je otac terao da trenira. U 18. godini je fenomenalno odigrao utakmicu i sve se promenilo. Promenilo se zbog toga što,u bilo kom sportu, dete kada krene da radi očekuje se da igra kao Ronaldo, Sale Đorđević, Ivan Miljković, Vladimir Grbić ili idoli koje gleda na terenu. Kada proba i vidi da je daleko, onda odustane. Upravo tu roditelji moraju da insistiraju, jer deca sama ne znaju šta je za njih dobro. Ne govorim da moraju insistirati na odbojci, već na bilo kojoj fizičkoj aktivnosti. Tako se prenose vrednosti tima: da nauči da se žrvtuju, da deli, da trpi i pomogne. To se sa terene prenosi u život, pa je sport i dalje dobar ambijent, u kome deca treba da provedu vreme. Alternativa im je da nauče dobro da igraju igrice, a onda će ih boleti i vrat i leđa i neće biti aktivni. Danas su crtaći od jutra do mraka. Najlakše je dati detetu da igra igrice, zaboraviš, ne smara te. Tebi super, njemu super i tako je najlakše. Da bismo se posvetili deci moramo ih usmeravati. To je naš posao. 

Ana Matijević

Kompletna vest